Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Par­tij­ska mi­sao, se­ku­lar­no sve­šten­stvo, ma­lo­gra­đan­šti­na i or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal če­ti­ri su stu­ba bor­be pro­tiv po­li­ti­ke DF-a u Cr­noj Go­ri. Njih cen­tri mo­ći ko­ji­ma slu­že, unu­tra­šnji i vanj­ski, hra­ne i afir­mi­šu. Par­tij­ska mi­sao, pre­ži­vje­li fun­da­ment ko­mu­ni­zma, u spre­zi sa or­ga­ni­zo­va­nim kri­mi­na­lom, dje­lu­je još stra­šni­je. U Cr­noj Go­ri sa­ču­va­la je sve od­li­ke ti­to­i­zma: ne­de­mo­krat­sko sta­nje, pro­tiv­srp­sko kre­ta­nje i pri­vid slo­bo­de.
Par­tij­ska mi­sao na­sto­ji da DF bu­de uklo­njen ono­li­ko gru­bo ko­li­ko bu­de po­treb­no, ali s te­žnjom da se pri­vid de­mo­krat­skog dru­štva oču­va. Za­to je sko­ro svim me­di­ji­ma za­da­ta cen­zu­ra pre­ma DF-u. Ne tre­ba iz­vje­šta­va­ti ni o če­mu, osim o ono­me što u oči­ma na­ro­da mo­že da ih de­gra­di­ra. Upra­vo ta me­dij­ska cen­zu­ra go­vo­ri naj­u­spje­šni­je o one tri na po­čet­ku tek­sta po­me­nu­te od­li­ke ti­to­i­zma ko­je su se naj­bo­lje oču­va­le u cr­no­gor­skom si­ste­mu.
U ci­lju ukla­nja­nja DF-a, se­ku­lar­no sve­šten­stvo je kre­nu­lo pri­je vi­še od go­di­nu da­na u po­ku­šaj nje­go­vog pre­o­bli­ko­va­nja u sa­vez po­do­ban par­tij­skoj mi­sli, ali je uspje­lo da pre­o­bli­ku­je sa­mo po­je­din­ce. Se­ku­lar­no sve­šten­stvo je uvi­jek u ja­koj ve­zi s cen­tri­ma mo­ći, ka­ko unu­tra­šnjim ta­ko i spo­lja­šnjim, tj. s oni­ma ko­ji su pro­te­že­ri za­pad­nih in­te­re­sa. Ra­zni vu­jo­vi­ći i ulja­re­vi­ći bi­li su most za sve one le­ki­će, da­ni­lo­vi­će i dru­ge ki­li­bar­de ka onoj stra­ni na ko­joj će bi­ti uva­že­ni po onoj No­a­ma Čom­skog: ,,In­te­lek­tu­al­ci ko­ji apla­u­di­ra­ju za­pad­noj mo­ći i ig­no­ri­šu za­pad­ne zlo­či­ne ve­o­ma su po­što­va­ni na Za­pa­du.'' To va­ži i za po­li­ti­ča­re od ko­jih je je­dan, biv­ši opo­zi­ci­o­nar, po­put sen­ti­men­tal­nog jag­nje­ta, ob­zna­nio ne­ki dan u skup­šti­ni ka­ko je shva­tio da ne mo­že on sam pro­mi­je­ni­ti svi­jet. Da bi zna­li raz­log ob­zna­nji­va­nja tog nje­go­vog no­vog shva­ta­nja, opet će­mo ci­ti­ra­ti Čom­skog: ,,Da bi čo­vjek do­bio odo­bra­va­nje od se­ku­lar­nog sve­šten­stva, po­mo­ći će mu ako po­ka­že pri­klad­no po­što­va­nje mo­ći.'' Ty do­la­zi­mo do kru­ci­jal­ne pre­mi­se se­ku­lar­nih pon­ti­fa u ko­ju se sa­vr­še­no ukla­pa bu­du­ći mi­ni­star: ,, Lju­di tre­ba da pri­hva­te da su nji­ho­vi ži­vo­ti be­zna­čaj­ni i pod­jarm­lje­ni, da za­bo­ra­ve smi­je­šne ide­je o upra­vlja­nju svo­jim sop­stve­nim po­slo­vi­ma, da pre­pu­ste svo­ju sud­bi­nu in­te­li­gent­noj ma­nji­ni, se­ku­lar­nom sve­šten­stvu, ko­je op­slu­žu­je i ras­po­re­đu­je moć.''
Tu se DF ja­vlja kao istin­ski pro­blem za njih. Jer ka­da do­đe do po­u­nu­tra­šnje­nja za­pad­nih in­te­re­sa kao vr­hov­ne vri­jed­no­sti kod onih ko­ji su pot­pa­li pod uti­cij se­ku­lar­nog sve­šten­stva, do­bi­ja­mo po­li­tič­ki im­po­tent­ne struk­tu­re, po­put pre­go­va­rač­ke opo­zi­ci­je, ko­je su ne­moć­ne da po­vu­ku bi­lo ko­ji po­tez dok ne do­bi­ju in­struk­ci­je od za­pad­nih am­ba­sa­da. Oni ko­ji ne za­stu­pa­ju tu­đe in­te­re­se mno­go br­že i kon­kret­ni­je dje­lu­ju. Ta­ko ra­di DF. Za­to me­dij­ska blo­ka­da DF-a je­ste udru­že­ni po­du­hvat par­tij­ske mi­sli i se­ku­lar­nog sve­šten­stva ko­je na taj na­čin šti­ti svo­je stvo­re­ne po­li­tič­ke pi­o­ne.
Po­li­tič­ki pi­o­ni u mno­gim slu­ča­je­vi­ma pro­pa­gi­ra­ju isto mi­šlje­nje kao i DF. Ključ­na raz­li­ka iz­me­đu njih i DF-a je u mo­ra­lu, a ne u iz­ne­se­nom mi­šlje­nju. Oni ne­ma­ju hra­bro­sti i mo­ra­la da jav­no sa­op­šte pu­nu isti­nu, ni­ti će ika­da bi­ti sprem­ni da za­tvo­rom po­svje­do­če svo­ja uvje­re­nja, kao što su to uči­ni­li po­sla­ni­ci DF-a. Oni su pri­hva­ti­li Mi­lo­vu po­nu­du upr­kos sa­zna­nju o na­mje­ri ko­ja je u nju po­lo­že­na. Ni po­slije 24. ok­to­bra ni­su ima­li hra­bro­sti i mo­ra­la da na­pu­ste po­gre­šan i zlo­na­mje­ran krug pret­po­stav­ki DPS-a i se­ku­lar­nog sve­šten­stva, već su osta­li nje­go­vi po­slu­šni za­ro­blje­ni­ci.
Tre­ći stub od­bra­ne re­ži­ma od DF-a su re­žim­ske i na­vod­no opo­zi­ci­o­ne struk­tu­re ma­lo­gra­đa­na. Pr­vi su oni ko­ji su za DPS, sma­tra­ju­ći ono što ta par­ti­ja i Mi­lo Đu­ka­no­vić pred­sta­vlja­ju za osno­vu sve­ga u Cr­noj Go­ri, te se sva­ko iska­ka­nje iz tog na­ka­rad­nog si­ste­ma pro­gla­ša­va za je­res. Dru­ga stra­na te me­da­lje, na­vod­na opo­zi­ci­ja, je­su oni ko­ji su pro­tiv Mi­la, ali sma­tra­ju da se tre­ba po­što­va­ti od­re­đe­na za­da­ta kul­tur­na for­ma ko­ja je us­po­sta­vlje­na u tra­di­ci­ji još ra­ni­je u ko­mu­ni­zmu, a ko­ja je ne­što mo­di­fi­ko­va­na op­sta­la i do da­na­šnjih da­na. Pr­vi ne vi­de i ne že­le da vi­de ka­da je ukra­de­no de­set mi­li­o­na eura u par­la­men­tu na­o­či­gled svih. Dru­gi, i po­red to­ga što to vi­de, sma­tra­ju to ma­nje stra­šnim ne­go skan­di­ra­nje isti­ne od stra­ne po­sla­ni­ka DF-a pre­mi­je­ru ko­ji je to ura­dio, jer kra­đa je ura­đe­na na kul­tu­ran na­čin, a obi­lje­ža­va­nje lo­po­va na ne­kul­tu­ran na­čin prem­da u pi­ta­nju je­ste lo­pov. M. Pe­ro­vić u knji­zi ,,Svi­jest ma­lo­gra­đa­ni­na'' pri­mje­ću­je da fe­no­me­no­lo­gi­ja ži­vo­ta ma­lo­gra­đa­na je­ste u zna­ku: dis­tan­ci­ra­nja od „ni­žih” slo­je­va dru­štva, „fi­nih” ba­ri­je­ra, „ma­ni­ri­za­ma”, „sta­tu­snih vri­jed­no­sti i sim­bo­la”, po­seb­no­sti du­ha, na­či­na po­na­ša­nja, eli­ti­stič­ke ori­jen­ta­ci­je. Baš na te zna­ko­ve na­i­la­zi DF kod onih ko­ji kri­ti­ku­ju ,,cir­kus'' u skup­šti­ni. Ne za­la­ze­ći u su­šti­nu, oni ne­do­sta­tak sop­stve­ne kul­tu­re za­ta­ška­va­ju pri­vid­nom kul­tur­nom spo­lja­šno­šću, ka­ko je to po­ku­ša­vao i Đu­ka­no­vić do zad­njeg slu­ča­ja. U pi­ta­nju je či­sta for­ma bez uku­sa, li­še­na du­hov­no­sti. Po­ku­ša­va­ju­ći da bu­du li­je­pi i do­tje­ra­ni, oni sa­mo pri­kri­va­ju svo­ju bes­kič­me­nost.
Pre­ma Ton­ko­vi­ću (,,Ma­lo­gra­đan­šti­na i njen mo­ral''), ma­lo­gra­đan­šti­na je u su­šti­ni ne­mo­ral­na. Ne­mo­ra­lan je ma­lo­gra­đan­ski pa­si­vi­zam ko­ji dez­ak­ti­vi­še, ra­za­ra vje­ru u smi­sao ži­vo­ta i čo­vje­ka i pro­te­ži­ra bes­cilj­nost. Na­ša sit­na bur­žo­a­zi­ja že­li oću­ta­ti na li­jep na­čin kul­tur­nu kra­đu, a ne na gla­san i di­rek­tan na­čin pro­zva­ti lo­po­va ko­ji je kra­đu uči­nio. DF se ne ukla­pa jer ru­ši taj ,,mir''. To mo­gu sa­mo hra­bri. Pe­ri­kle je tvr­dio da taj­na slo­bo­de po­či­va u hra­bro­sti.
 DF je do­ka­zao da dr­ža­vom vla­da kla­sič­ni kri­mi­na­lac. U di­rekt­nom su­o­ča­va­nju, ja­snom i gla­snom, s onim što na­rod mi­sli o nje­mu, lo­pov je mo­gao sa­mo da po­stu­pi ona­ko ka­ko i sva­ki kri­mos po­stu­pa on­da ka­da mu isti­nom kva­ri­te sli­ku ko­ju on sam o se­bi stva­ra. U tim su­če­lja­va­nji­ma, ta­kvi pro­fi­li lič­no­sti ne mo­gu da za­dr­že smi­re­nost, ne mo­gu da bu­du ono za šta se pred­sta­vlja­ju, ne­go sa­mo ono što za­i­sta je­su. A Mi­lo je šef or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, če­tvr­tog stu­ba op­stan­ka vla­sti i bor­be pro­tiv po­li­ti­ke DF-a. U svo­joj lič­no­sti sa­brao je oso­bi­ne i osta­lih stu­bo­va. On je nji­hov sim­bol i sru­ši­ti ga zna­či po­sta­vi­ti osno­vu za iz­grad­nju zdra­vog dru­štva.